Дело

400 Д Е Л 0 грло у пролаау. Једино му се прстп, по кашто, покретаху, сами собом, лако се грчили, које је графица осећала до корена своје косе, и од тога је тако дрхтала да је хтела да виче. То иије било лагано вољно стезање које прнча, место уморннх усаиа, све жалости јвнховнх срдаца, то су били неутољиви грчеви којн су иадавали само телесне муке. Сада је обуае страх, ужасаи страх, н жеља да оде, да звонп, да позове кога, алн иије смела да се покрене, да не би узнемирила његов мир. Далек шум кола по улнцама продпрао је кроз зндове; она ,је ослушкивала неће ли се зврјање кола зауставитп пред вратима, неће лп јој доћн мир да је ослободи, да је отме из овога страшног виђења на само. Када покуша да извуче своју руку из Оливпјеве, он је стеже уздахнувши јако! Тада се она реши да очекне да га не бн узнемиривала. Ватра се гасила у пећи под црним иепелом писама; две свеће се утулпше, нешто од намештаја нуче. У кући је све било мирно, као да је све мртво, само не фламански часовник на зиду степеница којн је, редовно, откуцавао часове, половине и четврти, певао у ноћи ход Времена, модулишући га својим различитим звуковима. Графица, неиомична, осети да јој у души расте несношљив страх. Причнни јој се указаше; дух јој бунише страшне мисли; учинп јој се да примећује како се прсти Оливијеви хладе у њеним. Је ли то истина? Свакојако, није! Паоткудајој то осећање леденог и који се не може исказати осећања? Онаустаде, луда од страха, да му види лице. — Оно је било развучено, мирно, безживотно, равнодушно према свакој невољп, одједном умирено Вечитим Ваборавом. е превео с францускога Владислав Росић