Дело

јој у сну (негдо јс успава некнм прашком) прст (на комо јс прстен). Но ;кена подметно с.ншкнњу (ноћаку н т. д.), а сама остане чиста н ворна. Ногде слушкиња помажо га.шну, да и ако не усие у својој жељи, он добије илн украде неку амајлнју од жено, или јо види у сну н санна за некп знак на њој (младеж. испод сисе, који јо као ружа, љубичица и т. д. Пос.1е велнких заблуда ипак побеђује н призна се верност жене. Прпповетка ове теме необичноје распрострањена. Иарис наводи версије ваљда од свих европских нцрода — чак од Цигава. Има је и међу рускнм би.винама (бавно се тим н Веселовски), па колико.је мени познато и у нас. Мођу пекима има велике сличности. Парие истиче врло «1*рапаетну сличност између грчке нриче и келтске версије у романси о Талјееину (види Иа^у 0ие8(: Тће Мађто$шп р. ‘268). Поред све велике сличности, Парис се устручава да нх доведе у зависност једпу од друге и све што може да нретпостави то је да им је основа — најголији скелет — она два трн основна мотива — општа заједничка, те можда отуд и извор заједнички (индијски, вавилонски?) Пначе изрично каже: „Ниједна од наших приноведака не излази директно нз које друге од ових што су нам остале очуване — треба дакле замнслити да је маса посредних версија проиала. Далеко од тога да одриче усмеии карактер овнх приповедака он напротив тврди да: ,Популарне приповетке које имамо не излазе из књижевинх средњевековних дела: њихови (т. ј. књижевни) извори и најстарији нису ранијн од XVI столећа". 1\ао прва тако је и ова друга мисао дијаметрално сунротаа апријорним и анодиктичним тврдњама г. Поповнћа о књнжевном карактеру еар. нриповедака и о директнрј зависностн .једних од другнх, коју г. Поповић доказује чак и онде где ни ојинти, осеовни елемеети нису слични. При том ваља знати да је Гастон Иарис био један од најјачих заступника тоорије о сељењу приноведака и да је мишљење које сам горе навео из Пти-Жилвљеве историје истакнуто баш у супрот његовом. На завршетку свога резимеа Парис се дотиче онога што сам назвао спонтаним развитком и посматра развитак ових ириповедака од првих сурових облика ове похвале женине верности до <Ј*ранд. романа ,.Ге сопие с1е РоШегз", „Котап с1е 1а Кове“, и Котап <1е ]а Мо1еие“ и до Шекснирове Имогене у Кимбслину. За ове Парисове закључке може се рећи да су скромни, али им