Дело

X I* 0 Н II К А 421 њена развпјања и прелазе, госпођа Лиднја протумачпла с пуно разумевања и природности. II»ен је дар имао на расиоложењу правпх унутрашњих глумачких срестава да прикаже ту тешку сцену. — Пзлазн жан г. Горин—Гарајнова. Он је био слаб: стога. можда, што је она веома јака у тој сценп. Уопште, кад се узме њен однос према њеној трупи: њена је вредност већа због њих, њпхова мања због ње. Г. Горип—Горајнов је одиграо само спољашњим приказивачким срествима: скинуо је краватпу и крагну, разбарушио косу, у изглед лица, сасвим погрешно. али само у почетку сцене, унео задовољство циганина који је купио нову лулу; узео, даље, један млак покрет и — зашто је то било н како је то могло да буде? — напрашињавно своје црно одело по грудима. Обоје су свесни да им више није места у кући: њој због тога што се толико спустила, њему што се толико иопео. Сан ее испунио: Жан који је био испод дрвета попео се дрвету у врх и тамо га хвата вртоглавица. Јулија се скинула са свога стуба на земљу, али јој је ту ваздух тежак. Спуштање је ка /Кану, природно је, сад све веће и веће и све је ближе Жану: на место ви она захтева да јој он каже ти; она тражи, кад је Жан позива на бегаље у Италију, да је он збиљски волн: „Кажи да ме волиш! Ходи и загрли ме!“ II Жан се диже: да се оде из куће у којој је слуга и у којој га и она чизма нспод стола подсећа на његово лакејство у тој кућн; да се оде у неку земљу, узме хотел првогареда: н кад се обогате отпћи ће у Румунију и купити и једну грофовску титулу: „II тада ћете битн опет грофица! Моја грофица!“ Тн се планови могу наравно, испунити новцем. Жан има свега другог, али новаца нема ни железницу да нлати. И ту је први сукоб: отићи се мора, отићи се не може. Јулија, под очевим кровом, пенижена и, како се то каже, обешчашћена, не може да остане као Жанова љубазница. Жан не може и да чисти грофоре чизме н да буде драган грофове кћери. „Боже мој! шта сам ураднла!“ завапи Јулија плачући. У Жану се већ пробуди и побуни лакејскн инстинкт — није њему први пут да пред собом видп т. зв. обешчашћену девојку —: „Исто што п хиљаду других пре вас!“ одговори Жан. Ту је сад други сукоб. Жаново п Јулијино схватање љубавн не слажу се. Тој препнрци сад нема места: чин је свршен, „што смо удробили морамо цокусати." Настаје један сукоб од најјачнх: Жан се при пењању осећао