Дело

370 Д Е Л 0 — Ја завидим професору. То је једини човек, за кога знам да је ерећан и једини примерак незадовољан својом судбином. бар према мојим личним опсервацијама — рече Леон. — А можда сте ви сами несрећни, кнеже? Боже мој! Ја бих, да сам на вашем месту, сазидао сто цркава из захвалности Богу. — Ја бих вам радо уступио своју судбину са свима дужностима. — Ја бих онда отпочео да се ослобађам паучине, стега разних претераних церемонија, формалности, етикеције. — Ви то називате паучином. — Па шта је друго, ако дубље промислимо! — А то је управо садржина моје судбине. Извући се из те паучине, господине — то нија решење питања, већ кидање. Не може се без казне чак ни паучина раскидати, ако нам је суђено да живимо у њој. Та фина мрежица тако нас је притегла и тако нас дуго притеже да ми се чини, да је и у нама самима. — Па ипак тако је лако раскинути је и постати човек. — Не човек, тосподине Гжимала, већ индивидуа, искључена из једнога друштва — из свога друштва; и наметљивац у другом потпуно страном... индивидуа усамљена и избачена из колосека, која не уме радити, не може себи створити циљ. Нигде не налази признања и потпоре, и напослетку, старајући се да постане нови јунак, постаје наказа! — Дакле ви не признајете друштво, него само касте. Куд се деде онај негдашњи кнез од нре пет година! Онај човек! — Онај је човек, Г. Гжимала, за своја осећања и мисли платио својим човештвом. Као о умрломе могу само то рећн, да је онда учинио оно што је морао учинити, а ако и цени себе, то је једино из једног разлога. Тако је чудно звонио глас Леонов, да га је Гжнмала погледао испитивачки и озбиљно се замислио, али Леон није опазио тај поглед. јер се био загледао у девојку која је ишла пред њнма, и мислио, да је само она разумела садржину речи његових — ако је памтила онако као што је он памтио. Није видео израза лица њена, ничим се није издала. Он би. у том тренутку дао целу своју Холшу, да је памтила, и да