Дело

ЈЕСЕН ЛЕДНК ЖЕНЕ 3S'.» дости. Још пз раиа одрођена, скоро опијена независношћз К0ЈУ HI,je °ила навикла у овоме уточишту дисциплине, она се на њу навикла као на нешто долро. Другарпце, а н наставнпце њене, волеле су је; али, и унаточ њеној доброј вољи, она је за ДУГ0 времена била потчпњено и осредње дете. У ствари при којима треоа да радн дух уносила је неко тако збуњено пеповерење у саму себе, да је ппшта у томе нпје могло да победн. нп њени сопствени напори, ни обзири васпитачица. Привремено ■°У је напустили. Она је сама обзнанила, не са лажном смиреношћу, да је она иотпуно непнтелигентна. Око ње се говорило: Ах! Јулија де Крое... Она је по мало бебаста... алп је тако пријатна, тако пријатна!... Јулију нпје болело што се тако мислило о њој. Морцлаје њу нека нека нарочита непотпуност коју није могла да нзрази. Понекад је саму себе о томе испптивала са смиреним убеђењем да ни сама не уме на то да одговори. „Сретна сам ја, говорила је она самој себи... шта ми недостаје?“ Нншта није она могла да пронађе. Али је празнина остајала стално, неодређена, болна. Ни сама није знала шта тражи њено срце док јој то случај не понуди, и кад је то окусила. •била је неизлечно изгубљена. Још две године је требало до свршетка њеног учења а она је желела дањена пансионатска полу-срећа вечито траје! — кад се сестра Козима појави у манастпру Искушеница, снабдевена дужношћу да рукује црквеним појањем. Била је то талијанка с Југа, из околине Впетриа: имала је диван стас својнх суграђана, мрке. боје и црте какве су на медаљама. Њу ннко ннје могао да види, нарочнто нико није могао да је чује, а да не осети потребу да од ње буде одликовап; глас је њен био најбогатији, најмоћнији, најузбудљивији глас контаралта. Од кад је она дошла у манастир десила се једна сасвим манастирска појава која је била сасвим особена за ове затворене станове: све су се ученице страсно молиле за сестру Козиму Она је примала те почестн, а нн мало није изгледала узбуђена тиме, онако као што се цвет развија под сунчевим зрацима. Била је љубазна са свима, а од свију ученица одлнковала је само једну: Јулију де Крое. Можда ју је на то нобуднла њена иетелектуална пасивност, пли жеља да покуша што засади у тај упарложени дух... У томе јеуспела: она је посадила мисао,