Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 403 да вас више, као што сам то једанпут урадио, нећу узбунити... Хоћете ли да се одрекнем онога што сте ми некад допуштали? Она благо одговори: — Не... не... не би било рђаво да се волимо. Може се волети на један врло невнн начин који не доноси гриже савести... Она је мислила на сестра Козиму, на прпјатне некадашње нежности. И Морис је у овом тренутку сам веровао да је могућа ова нетелесна љубав којој би се још јуче ругао, чим би се његово тело истрошило за само једну ноћ страха. Па плашљиво запита: — Допуштате ли ми да с вама излазим да вас пратим?... — Да... одговори она. Све... све што хоћете. Ја сам сад сигурна у вама. Кад су се спустили и дошли у прпезарију, кад су селн једно поред другога за сто где су их очекивали, изгледало нм је као да више немају наше смртно тело, да нису више способнн да задрхте и да се изгубе. Они су били уверени да су потписали уговор духовности своје љубави. Нису сумњалп да су ти одушевљени усхити одредили време, које је досада бнло неодређено, у које ће их неизбежни закон подјармити и да сад славе веридбу своје љубави. Марсел Прево. (Превео с француског Б. /1.1.