Дело

НЕМА БОГА Некн млади господичић нође да посјети својега негдашњег учитеља, од којега, за своје прве младости, бијаше научио великијех мисли и примио у срце племенитијех ћућења. Он их тако живо и дубоко у се прими да су му била као крви. као душа души, као живот животу. Он је мислио памећу својега учитеља. и његовијем срцем осјећао. Бијаше му слика и прилика. Наравно је да буде овако међу научитељем и учеником. Душе им имају бити сестре; једнако им срца имају куцати, и овако је. а не иначе. ако је међу њима посриједи љубав. Љубе се лијепе душе. љубављу се једна даје другој, љубављу се растопе и тедна се лије у другу. Од двије душе, од сто душа, од хиљаду душа, од свију душа, што их је на небу и на аемљи, једна ће се душа саставити у јединству љубави. Човјече, кад ово видиш. поклони се, и реци; Има Бога!.... Ево краљевства Божијега!.... — Научитељу, рече ученик, жудим да ми нешто истумачиш. Ја видим и чујем да у опће говоре да нема Бога, људи који се нијесу нимало потрудили да би га нашли и познали. Они у својој надутости говоре да је лудост бавити се Богом и душом, па исто, премда се не баве, речу да нема душе, да нема Бога. Које ти су ово памети! Стари научитељ помисли мало, па из дна срца уздахну, и рече: — Спомињем се, пријатељу, да сам читао ове ријечп: „Рече безумник у срцу својему: нема Бога. „II заис.та нико други тога не може рећи до безумника Нема Бога!.... А кад нема Бога тад нема ни мене, што ти стојим пред очнма и