Дело

П Л А В И (НАСТАВАК) — Можда, Јурко, он мора бити такав! Можда ми не разумемо шта све захтева његов положај. Можда и не стоји до његове воље, хоће ли бити добар или не. Не судимо о људима, не познавајући душе њихове! — Може бити! Мене је ово његово одбијање јако заболело. Нећу то никад заборавити. Ниси ти познавала тога Леона тако, као што сам га ја познавао. Габриела се ослободи његова загрљаја н врати се на своје место за столом. — А ти рачунаш... јел'? Буџет не изгледа занимљив? Изгледаш нешто невесела! — Вероватно! Видим твој рад, штедљивост, способности. Знам твоје намере, мисли, осећања. Понекад ми се чини да смо једно. И што се онда чудиш, што сам тужна? Јеси ли ти слободан и радостан? — Па шта ће се? Тешко је, то је истина, али после неколико година, кад се мушки радови у тазбини развију, кад наша ракиџиница почне доносити приход, биће лакше. Залечиће се ране. — Да, али не ране твога срца. За те ноћи недоспаване и седу косу у тридесетим годинама да је бар да ти изразе признање. или праведан суд!. . — Којешта! — махну Гжимала руком презриво, а глас му се прекидао, гушен горчином и жалошћу.-— Признање је овде! — и удари се руком по прснма. — А живот, будалаштипа...