Дело

424 Д £ Л 0 његовом добу, у његовим божанским врлпнама, па н у његовим човечанским манама. Јер није Шекспир без њих, можда он сам не би ни желео да је без мана. Згодна је мисли проф. Рели, она критика која све што је добро приписује Шекспиру, а све што је рђаво и слабо у његовим делима његовим сарадницима и издавачима ауторизованим и неауторизованим. Узимајући l'olio — издање као основу зе испптивање ауторства Шекспирових дела, „једпну сигурну котву“, без које смо изложени дивљем, узрујаном мору, и подложи сваком ветру доктрине (стр, 108), професор Рели каже: „Више но једно или два од ових дела, како стоје у i'olio — јесу, да се тупо искаже, рђава, ружна дела; сиромашна и збркана у структури, или нагрђена слабом обрадом“ (р. 108). Кад се узму у обзир прилике кад су, како су и за што многа од тих дела писана — онда се то може разумети и не мора се свака слабост пршшсивати неком слабијем сараднику. и ако изгледа несумњиво да их је Шекспир. у песледњој фази својој имао. Само се нема никаквог чврстог основа, по ком би се могле нзвесне иартпје из Шекспирових дела пропнсивати његовим сарадницима. Нн стилистичке ни метричке студије нису могле дати жељених резултата. А десило се да су баш они који су највише хтели и мислилп да могу решавати по стилу, учинили највшне забуне. „Хенрпк YH“, требао је припасти Флечеру, јер није у стнху ЈШекспирову, и не одговара, с метричког гледишта, Шекснирову стиху. Слично је имало бити са Периклом. Но и у том погледу као и у својим врлинама Шекспир пркоси свакој шаблони, свакој доктрини. „Јер Шекснир је био једна од оних најређих ствари, сав, цео човек.“ Као таквог нам га ова Релијева студија највише помаже разумети и заволети. Врњци, августа 1907. г. Др. Свет. СтеФанови*. Дела наведена у реферату: Sidney Lee: А Ше oi \V. Shakespeare, Lonđon 1898. „ немачки од R. \Viilkera, Laipzig 1900. Dr. Gustav Korting: Grundriss d. englischen Literatur, 4 Aufl. Miinster i. h. 1905. Dr. Jakob Schipper: Der Bacon-Bacillus, \Yien 1896. Georg Brandes: Shakespeare, Paris u. Leipzig 1896.