Дело

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРИТАНИЈИ 65 Бак ђипи с места. Онај додаде: II тебе, ујшпане прионе Тамане, зове господар! II прион скочи. Војник опет дотаче капу и достојанствено окрете нам леђа. Учпни ми се, да иза њих тројице остаде као нека хладна струја. Запитах Пуха: ' . — То беше крилај? — Да! потврди он као у страху... Свакога је вечера тако. Мог л зове на поседак, час овога, час онога, а свакоме који нпје позват, крпво је. Војетар Јозој Сион приђе ми, да се на растанку иоздрави и рече ми, смејући се, сетно: — Као што видите, ја овде очекујем апетит. Не могу ништа да једем. Узалуд много ходам. Једино ми помаже кад видим некога да слатко једе! Вама сам вечерас баш захвалаи. — Ма ко се од свих ових управо овде храни? запитах Пуха, пошто изиде сетни војетар. — Па нико, осим Руса, Бака, оне двојице и доктора БабМиље, који чим једе, отиде. А вечером, овде и у кафани, скупља се све наша интелигенција. Вечерас је баш мало. Ђаз-Ђуз устаде и рече ми: — До виђења, шишпане Вако! Ако милујеш, дођи ми у јутро на кафу, у канцеларију! Обећах. Жолиби Камик скочи са свога места, одгурну ногом столицу и излети без речи. — Шта бичовеку? запитах, мислећи да га је мука припала. — Ништа! одговори Куфјо гостионичар, који у тај мах седе према мени... Тако он увек улази и излази. Уђоше три четири младића. Пз кафане допре силан смех од много гласова. Нелун Камик запита научника: — Шта је теби вечерас, чича Аполоније. Нити збориш, нит ромориш! Какве ти то велике брпге бринеш. Зар не ћемо запевати? — Хоћемо! рече Рус треснув главом, као да збиља стреса бригу. II, на моје велико чудо, озбиљни, суморни Рус, одједном се разведри, закуца прстом, па диже руку, да да знак почетка и да држи темпо, и снажним, чистим, баритонским гласом заДело књ. 44 о