Дело

ЧЕК АЊЕ (НАСТАВАК) Он види како се под овим јогунством, овим упорним hyтањем и збуњеним погледом крије нека тајна, коју он не може да проникне. Стана се узбуђено окреће по соби, намешта, чисти il све гледа кришом, неће ли он отићи, чини јој се, као да је он својим присуством био нагомилао нове теготе на њу, које већ не може да подноси. А да би се показала како њој није ништа, само да би се он успокојио и што пре отишао, отпоче да певуши, правећи се да га не гледа и да јој није ништа. II Станоја поколеба ова песма која је дрхтала заједно са његовом слутњом мешајући утиске осећајима, те се он, као збуњен подаваше час једним, час другим. — Ето! — Ето! — поче он некако блажије а чудппм осмехом, гледајући је меко. Тако те волим! Да ми певаш! Да си весела! Све тако да си весела! Па бар знам шта раднм п за кога радим! Де!... Оди ближе! јОди код мене! — Па кад се она не приближи, он јој приђе и ухвати је. Под његовом руком она задрхта. Као да је њима дохватио ону тајну коју крије п која је тишти. И он осети како задрхта, па, загледавшп јој у очи, настави: — Ти нешто кријеш!... Исвејој дубље гледа у очи, а она оће да пзбегне тај поглед, поглед снажан. пун неке силине, која се зарива дубоко. у срце, те пз њега чупа, откида комад по комад њене тајне. Шта је тебн? — упита је Станоје. II чини му се да му прсти тону у нечему, да се кроз њих преноси нешто из њене душе у његову из њених осећаја у његове што га све више буни, и зато поче озбиљно: — Кажем ја, ти кријеш од мене! Зар ја да не погодим! Шта се од мене може сакрити?! II ти си сад певала! Ниси ти то певала од срца!... Ниси!,.. На силу сн певала!... Да мене збуниш!... Да