Дело

Д Е Л 0 92 ме ућуткаш!... на је упита нагло, ни сам не зна зашто... Што €ii певала?! А она све дрхти у очевим рукама. II све тако стоји, немајући снаге ни да се удалн, ни да се прибије јаче у очев загрљај. Као да ће је, ма што покушала, одати, проказати. Нишга му не одговара, већ на силу прави се као да се и сама чуди што је он то пита, и што све тако сумњичн. — Мора да има нечега — поче старац више за себе, не гледајући је. Нешто има. Само да ми је знати шта је то! викну гњевно, па се замисли. Зној га облио и крупне капп котрљаху се низ образ; он нх брисаше рукавом од кошуље. Супчани зраци дрхтаху по соби и њему изгледаше да и Стана заједно с њпма дрхти. Као да га нешто везало за столицу, није могао да макне с ње. Као саставан део њен, непокретан, наслоњен на њен наслон, гледао је непомичан у Стану. И њу су све внше бунили ови погледн, чинило јој се као да они ваде из ње то што крије у себп, као да се већ све то иросипа свуд ио соби и да ова цела дише њеном тајном коју је Станоје својим погледима бесно нз ње ишчупао и просуо. И као у страху, гледајући га тако непомичног, крупног, она га, приблнжившп му се, унита: — Тата, шта ти је? А он као да се тек тада прибра, као да се тек тада ншчупао од њега, на одану, чувши њен глас. Дете, што ме мучиш?... Зар те није жаО?!.. упита је. на онда скочи са столице нагло, као да се од нечега отима. А Стана га зачуђено гледа н мисли шта он то хоће да му она каже, и шта он то нагађа М II чим је устао са столице, као да је стресао са себе све што га је толнко тиштало и кињило; од чега је толико патио. Као да је оно неколико тренутака проведених као прнкован на столицу донело и сручило пред њим све оно од чега је он стреино, бојао се. Као да је ту била бачена и њена част и њен нонос, а с тим умрљано све, окужена ова собица која је до сад мнрисала на срећу и задовољство овако усамљена н одвојена сд осталих неком тајном коју друге нису имале. Као да је све однето, разграбљено, уништено, као н пре под Турцима; само сад не зна ни како ни кад, само види да стоји иред тнм рушевинама, он сам, побеђен, сломијен. Као да је устајањем све то отурио од себе, уклонно и опет он остао као што је био,