Дело

Д Е Л 0 94 гово беснило и упорио сумњичење отпоче да је замара. Он јој приђе, помилова је по образу и иоче меко, храбрећи је: — Де лудо!.. Не бој се!.. Не вичем то ја на тебе!.. Зар ја на тебе да вичем!.. Ја тебе да грдпм! Е, бага си луда!.. II онда је загрли и пољубу. — Не бој се!.. На њега ја то вичем. Јер он те кињи, мучи; због њега патимо обоје. А не знам зашто? Ваљда што си баштованџијска кћи, па се стиди?!.. Он ми је господин!.. Финанс!.. Чудан господин!.. узвикну јетко п пљуну. — Даћу ја њему његово господство, ако га пропустим кроз руке!.. Заборавиће и на своје име, а камо ли на господство!... На њега сам ја љут... Али више нећу да сам љут... Ето нећу, за инат нећу!.. Све ће битн као да ништа нпје бнло. Јер ја не дам да буде!.. Оди сад овамо! н ухватп је за руку. Она се збунила, не миче се. — Одп де!.. Шта си се укрутила?.. Оди!.. II повуче је к себи. Певај ми сад!.. Знаш оно твоје! Ди знаш, ја не знам. Де, певај ми.. Иевај!.. Што си се уплашила?.. П кад хтеде да је привуче, готово да натера да пева. он застаде. Поглед му се оте на прозор, поред кога сад прође Срета, гледајући унутра. Станоје скочи и рикну као бесан. — Сад ћу!.. Сад ћу!.. Све ћу ја да свршим!.. Како само он то гледа?! .. Јеси ли видела?.. II ти си зато крива!.. Окрете се њој,.љут. — Зашто си пуштала да ти долазн на прозор?... Тп мислиш, кад друге могу н ти можеш?!.. II ја сам крнв. што нисам до сад боље пазио, што сам ти веровао!.. Он онако да гледа!.. Он!.. Као да ово није честита кућа!.. Пи!.. Срам га било!.. Данашња младеж. Ништа јој није свето!.. Ништа не поштује!.. II љутит устаде са столице, пође вратима. а Стана се згрчила у кут, ћути и збуњено чека шта ће сад бити. Нп речи да проговори. Али Станоје, чим крочи, као да заборавп зашто је пошао, па збуњен, застаде. Као да је тренутно све из њега ишчезло, нестало; тако брзо, да се зачуди где н кад оде. Сва она силина, сав онај напор, све оно што је онако снажно отерао од себе поврати му овај један једини поглед кроз прозор. Као да је он имао моћи да понова све то угура у собу, да испречп пред њим, и да он преко тога не може да крочи, јер се толико осећаше малаксао, као иобеђен. II онда помисли и да оде, шта би му он то казао, шта му то Срета чпни. И он се сад замисли, што му је то он учннио, те осећа