Дело

ПИСМА ПРИЈАТЕЉИЦИ Парпград, Пера, октоора 1906. Драга моја пријатељнце, Под утисцима једне јучерашње посете гледала сам синоћ у Пери оперу с усхићењем; под утисцима те посете лутала сам ноћас по пустом мртвом европском предграђу весело; под утпсцима те посете, заспавши пред зору, усннла сам најлепши сан; и под утисцима те посете пивдем данас теби с радосним срцем. Срце ми је врло радосно; оно ми води руку... „Куда си то ишла?“ чујем где питаш, мила, нестрпљиво; и ја ти одговарам: — 0! куда!...“ Ја често и код куће по сву ноћ не тренем, па н овде. Овде бих, мислим, спавала; врло сам уморна, али ми пси не даду. II код куће кад лежим будна, мислим на' минули дан, п смпшљам шта ћу сутра; па и овде... Мпслим — мислим на доживљаје прошлога дана, и смишљам, редовно, не шта ћу сутра, него куда ћу, на ко.ју ћу страну Цариграда... „У Стамбол“, рекох прексиноћ сама себи, јер тај ми је крај најмилији; у њему је све као некад, одавно, н као његове скамењене од сланих морских вода камене зидине — нпшта се није изменило. А шта сам хтела тражити по томе најтипнчнијем предграђу царнградском?... II ја устадох не по обичају, но рано, чим се свану; спремисмо се, доручковасмо, па кроз тунел у силну светину давно будне Галате, и пошто платисмо мостарину, похнтасмо преко моста у Стамбол, ухватисмо трамвај; али колико се возисмо?... Пет шест минута, па скочисмо: ја ннсам имала стрпљења да чекам сачекавање трамваја, и мењање коња, и уз брдо пре-