Дело

ПРВЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ 289 винцијалним именима и називима, крајем VIII и почетком IX века у главном била решена у корист српскога имена. У то су доба нека околна племена већ била примила српско име и стоппла се са централним српским племеном у етничку, а привремено и у политичку целину, која је у осталом можда највнше допринела етничком стапању. На тај начин је уз бугарско државно средиште, које је у осталом у то доба тек почело да бива и етничко, образовано у то време и српско, а на исти начин у северо-западним крајевима Балканског Полуострва и хрватско државно средиште. Сва та три државна средишта радила су одмах од почетка, и свесно и инстиктивно на томе, да окупе око себе, да вежу и подчине себи што више од оних околних племена, која још нису ни политички ни етнички била покорена. А почетком IX века било је свуда око већ проширеног српског племена, још много племена, која су етнички била још увек самостална. Тако цео југ Балканског Полуострва, насељен од Словена са доњега Дунава, још није био ушао ни у политички ни у етнички састав ни бугарске ни српске државе. Исто тако и племена у Подунављу и Посавини и нека племена у Приморју још су се увек држала или свога заједничког словенског имена или својих племенских и покрајпнских имена. Али се у то доба, било из страха од опасности која је сада почела да прети са више страна, било с тога што је свест о заједнпцн, и етничкој п политичкој, почела више да овлађује, већ опажа јача тежња за груписање у веће јединице, особито око јачих средишта. Те веће етничке јединице морале су свакако већ привући пажњу и опих држава, које су биле заинтересоване на Балкану. Тако су у то доба и Франци, који су радили на томе да се утврде на Балкану, и Бугари, који су ишли за тим да прошире своју власт на све стране, и Византинци, који су тежили да обнове своју владу на целом Балканском Полуострву, морали рачунати и са Србима и са другнм јачим племенима, која ни политички ни етнички још нису била ушла у састав Српскога Народа. После пропасти лангобардске државе (774 год.) и после освојења Фријаула (776 год.) морало је доћи до сукоба између Франака и Византије, јер се франачка држава, којом је у то доба унрављао енергичнп и даровити Карло Велики, налазила у највећем напону своје експанзивне снаге, није могла задо-