Дело

ПНСМА ПРПЈАТЕЉПЦИ Енглеске или Швајцареке; али нравилна црта, права и шпрока од носа, даје им физиономији внше величанствености, вшие нлеменитости античке. Грчки вајари билп би још савршенији да су узимали своје моделе с лица жена из Азије.“ Па ипак, овај огшс... „он (песник) меће све у таку светлост, да би сликар по том могао радити, каже Blair; а по овом опису слика не би била потпуна, јер Ламартпн је прескочио азијских жена руку, он им није описао ногу. Рука у ове Азнјатке савршена је по форми; а кад пуши, цигару држи као она грађанска пашиница на Хелеспонту. Ја никад лепше руке нисам видела. Та је рука створена за миловање за љубљење... Али ко зна да ли ханума допушта коме да јој руку љуби; ја мислим да је чува као слику, да се од пољубаца, од влажнпх и топлпх уста не исквари. А нога као од пентеличког мрамора. Ока не скидаш с ове Азијатке ; гледам у њене црне дивно-лепе очи, у њено бело нежно лице, у њене руке, у њене ноге... Не; са ове су жене узимали модел грчки вајари; оваква је жена већ жпвела на земљи пре две и по хиљаде година. негде на острву Јегејског Мора, или Средоземног, па јој душа лутала вековима, док се није зачело тело њеном слично, а она то тело собом населила. И ова обучена а la franque, у хаљину од фулара. С фризуром је по најновијој моди, а у папучама; и она без чарапа... У соби пуно була, пашинице, једна бивша везировпца; младе у утегнутим хаљинама, старе у алватним антеријама; већпна седи у наслоњачама п на канабету, као на миндерлуку или шиљтетима, с ногама пода се; пуше, пију каву п слушају ону која говори. П овде, час по па мртва тишина, мува да прелети чула би се, а у соби толико жена!... Јесу лп лепе... ја ништа нисзм впдела; само гледам у домаћицу: како је Бог створп овако лепу! Штета што је удовица! Зар ову лепоту да не гледа човек, на кога је, свакако, Бог и мислпо кад ју је стварао. Једва сам чекала да се разиђу те жене, да останемо саме с њом, да се разговарамо, да је насмејемо, да чујемо како се смеје. И разиђоше се, дао Бог! Кад би ти знала церемонијалне форме турскога друштва, ти се не би чудила мојој радостн. У друштву ни гледати је нисам требала онолико, али ја сам је гледала... „Јаој! Како сте лепи, ханум-ефендп!“ узвикнух ја зачуђено, чим са у конаку све утиша; а она поцрвене, па побледе, па опет поцрвене, па онет побледе. — У Шаму се родила, па нпје