Дело

30 Л Е Л 0 — Требала је и ова лепа ханума овако да куне тога џонтурка, што је у Паризу школе учио, и да га не каже зету... „А! овако да куне!“ рече као мало увређено Алиса-ханум „Њена су недра тавнпца љеној девојчици, њене су руке синџир око врата њеном мушкарцу, њена уста испијају очи њене деце... Красну децу има. . II после овај зулум није починио драгњ него комшнја“. Дође ми срамота што сам ређала песму, алп..., би шта би. Алиса је увређена што јој се чпни да сумњам у чедност младе удовпце, јер је и сама удовнца, одавно, од кад је ја познајем... Зар нпје била лена Зарифпна мајка, и зар нпје удовнца од своје двадесет прве, па... молила се Богу, чувала децу и отварала сандук те поглеђивала реликвпје од свога мужа, оца деце своје — у томе век провела, чедна н честпта... II ова? Што не би могла бнти као Зарифина мајка? Пма у Турака честитијих удовпца него жена које имају мужа. Зар нпје честита ова Алнса-ханум? Па каква је њена мајка, а удовнца.... век провела као удовица. II све трп ове не удале се због деце; чувале образ за децу: да женској децп не убију срећу, да се не каже: мајка нм је така п така... Па п ова дпвно-лепа удовпца, на обалн Мраморног Мора, женско доте нма, дете слатко, пред којим мајка и не помислп на човека... II тврдо поверовавши да је тако, на ноге сам устала кад је ушла, задпхана, зарумењена, леиа, лепа, намирисана мирисом од јасмина, у белој алватној хаљпни, турској; у бело-, те ми личнла на белу голубицу: устала сам не пашиној кћерн и снасп, него младој жени која се жртвује за децу, и угушује најнежнија осећања свога нежнога срца због женског детета... II она ове лепе очп скреће у страну кад је иогледа човек; али она нема потребе да их скреће, она их крије густим црним велом, што се турски зове пече; али она нема потребе да их крије велом, крију је сву. овако дивну кафези, густе решетке. II она седе на шиљте крај кћери...: исти нос, иста уста, исто чело, по облику исте очн, само једне црне, друге плаве; нсти погледи: чедни, детињи и у мајке као у кћери, као у детета. Ја оваких погледа нисам видела у жене, одавно удате; и застидех се, покајах се што сам јој рекла: „Јаој! Како сте лени, ханум-ефендп! Она је н црвенела и бледела зато што што јој ту била кћи, не дете, но девојчица од једанаест година.. II било ми тешко. Ја понекад за ’едну реч изговорену где јој није места, жива се поједем, по сву ноћ не заспнм; а како ће ми бнти сад, све сам то ми-