Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ се по цену једне смртп која долази полако и сигурно, кораком казне... Али се Фродер приблпжи, мислећи да је прпкладно да упутн младој жени неколико утешних речн. —- На жалост! госпођо ми имамо довољно поштовања према науци да би хтели да вас обманемо. Нашлн смо се цред јед’ ним од оних случајева где смо ми без моћи... Живот нападнут у самом извору мисли и радиности... Нервна супстанција... растворена... тајанствено усисана... Посматрао је Јулију, изгледало је као да се плаши мирноће тога лица, очекивао је нредвиђајуће сузе које су, обично, допуњавале његов закључак. Али сузе не потекоше преко образа г-ђе Сиржер. Она енергично запита: — Дакле, никакве наде да се спасе? То iacHo питање збунп старог говорљивца па понови: — Боже мој! сигурно... наука. И најзад окрећући се Родену, који га је посматрао злобно и подсмешљиво, рече му: — Докторе Родене, јесте ли и вн овога мишљења? Роден се поклони. — Лекарство је овде заиста некорисно, рече он, бар за оздрављење. На подглавнику Сиржер оно ће бпти само да се види и да се поучи. Молим вас за дозволу да се. вратим на то право. — Гледајте Фредера, шапутао је Домје де Ријеу. Бесан је на Роденову замисао, као убијен је, нше знао да нанравн лице да се интересује за „науку!“ Јулија лако ноздрави два пророка и упути се према болеснпковој соби. Ескје је ишао за њом. Она се осети много јака, сад снгурно да се нађе пред лицем ствари које, тако рећи више није било. Чим је стала на праг загуши је хлороформов мирис помешан са вештачким мирисом бенжоена што су га сагорели. Како је сунце било на заласку и гледало на прозор, то су пре већања затворили капке. Вече се спуштало, готово је бпла ноћ. — Хело, потражите лампу, рече Ескје надзорници. — Ето сад! рече он пошто је девојка изишла. Виднте шта је с Антонијем. Кроз полутаму Јулија је назирала кревет поред побрчног зида и неку врсту масе која је изгледала као да је стављена