Дело

Д Е Л 0 4358 очи, скочи у седло и пође што је брже могао. После поноћи стиже кући својих стричевића, где се већ недељу дана налазнла Габриела. Избуди слуге и, сав мокар, упаде у собу сестрину. Она још није била легла, и веома се препаде. Он затвори врата за собом и, без икаквог увода, отпоче: — Је ли то истина да сте се некад волели? Није казао с ким, а Габриела није питала. По лицу јој позпаде да је истина и стаде ломитп руке. — Ко ти је то казао п зашто ? — упита она суморно. — Он сам! Зашто? Зато што хоће да се оженп тобом! плану ou. — Ти си очевидно полудела! Габриела је ћутала, мењајући се у лицу. — Дошао сам да те припремнм. Он he сутра бити овде. Дивна ствар, одиста! Потребна невоља! Ходао је, задуван, по соби и махао рукама. Габриела је непрестано ћутала. — Па реци што год! — викпу ставши пред њом. — Јели истнна да сте били верени? — Истина је! — одговори Габрнела мпрно. — Па где ти је ондб намет била? — А зашто си га ти, Јурко, волео и волиш непрестано? — Шта то пма једно с другим? Мени је доста да будем код њега настојпик, а ти сањаш да будеш кнедиња. — Ја, Јурко? Откуд ти та мнсао? — А зашто све досад нпси хтела да се удаш? — Зато што сам мислила да сам тн потребна. — А сад си спремна да идеш да владаш у Холши, да будеш нредмет подсмевке. Мислнш да ћеш због тога бити већа? Габрила га погледа тужно. — Зашто ме сад мучиш толико? Рекла сам ти да сам га волела, да сам била његова вереница! У Холши нећу владатп, нити сам сањала о кнежевској титули. Сутра ћу отпутовати!.... Толико си годпна, Јурко, био за мене добар. А сад... — Сад се љутим на тебе због те тајне! — Ти си ме научио да ћутим и сносим. Тајне твојих болова увек сам погађала — ти се никад ниси тужио. Иотучен својим сопственпм оружјем, Гжимала ућута. Габриелу је јако мучио овај несносни разговор. С тешком муком настави: — Толико је година прошло од оног доба! Неколико сам