Дело

П Л А В II 365 црквицу, која је била пуна закупаца, чиновника и околне шљахте. Једва су се догурали до олтара. Кнез је забранио козацима да крче пут. Ова га је маса волела. Кад су одлазили из цркве, гурање је било још јаче. Леон је чуо за собом несмеле али искрене жеље, шапатом изјављене: Нека вам да Бог cpehe и дуг живот! Нека би нам и ваша деца краљевала! Нека би синови твоји твоје срце и памет имали! Подизао је главу и сретао јаднике којима је хлеб дао, потиштене које је заштитио, рђаве које је подигао, слуге своје, а и друге — и сви су га они нознавали и он се на њих смешио, осећајући велику радост и задовољство. Видео је да су говорила срца њихова, јер је много око било пуно суза. Уклањали су се пред њим, али су се брзо састајали п шапат је ишао од уста до уста; — То је наш кнез! Наш добри кнез!.. Гжимала је шнао за младенцима и уживао као да су то њега благосиљали. Пред црквицом су стајала кнежева кола, опкољена ливрејисаном послугом. Сила је покрпо своју младу госпођу огртачем и наместио је у позлаћене саонице. Леон се окрете да види где је Гжимала. — Седите с нама, Јежи! — викну. — Хвала! Ја треба да будем у Холши пре вас! одговори Гжимала, показујући на мале саонице. Кнез зави ноге госпођи и сам седе крај ње. Затим се крете и цела ескорта. Гомила, која се дотле уздржавала, сад се ослободи и искрене жеље из стотине срдаца појурише за њима: — Нека вам Бог да дуг век и срећу у миру! Пут је био као стаклен; а бледо је сунце сијало. — Кроз један сат бићемо код куће! — шану Леон. — Кад сам у цркви чула онај жагор н благосиљање, први пут сам се у животу осетила поносита! рече Габријела. — Каква срећа за нас владати у Холши сада кад нас тако воле и поштују ови људи! — То није моја заслуга, већ • Гжималина. Док није њега било мене су проклињали; био сам иаразит! Он погледа на десно. Онде где је негда била кућа Суморока, сада се белеле гомиле дрвећаза грађевину. Међу брезамаКаравике белила се капелица. Црне шуме, покривене снегом, биле су мирне. Габриела се наже напред и зсклони кнеза да то не