Дело

368 Д Е Л 0 — Идем да браним варошицу! — рече радостан. Габриела завуче своју руку под мишицу мужевљу. — На развалине нећемо ићи, јер сад не цвета мајчина душица, али да обиђемо ујака у његову кабинету — предложи она. — Дакле ви нисте заборавили оно доба? — осмехну се Леон. — Можда ћу се на оном месту подсетити! — одговорн она весело. Код професора је још горела лампа и они уђоше. Старац подиже очи и познаде Леона. — Добро сп урадио што си дошао. Каква је то ужасна ларма била тамо? — упита. — То је била моја свадба, г. професоре. Данас сам се оженио — одговори Леон смешећи се. — Оженио си се! — зачуди се мало старац и одмах спази Габрињу и као дете насмеја се на њу. — А, ти си, Габрнња, опет код нас. Сутра ћу ти показати збирке. А јел’ ти вид још једпако добар? — То је мрја жена, г. професоре!... — рече кнез. Али научник то не дочу. Својом сухом руком помилова Габрињу по глави и махпнално прошапта: — Добра Габриња, добра Габриња! Затим се оиет латп нисања. Они седоше крај знда, у сенци, на две једнаке столице и нагнути једно другом, шаптали су све тише и тише. Професор их више није видео ни чуо. После доста дугог времена он се узнемирн. — Немојте сами разгледатн збирке! — рече. — Направићете ми неред! Причекајте мене! Не добивши одговора, он се окрете — али они више нису били у соби. Уза зид су стајале само столице и осећао се у ваздуху фини мирис. Били су отишли... Марија Рођевичевна. (С пољског превео М. Ст. Јанковнћ).