Дело

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ НА ПРИМОРЈУ 387 годило, српска странка остаје увијек самостална и у своме даљем раду слободна странка.

“ Ни communique ни овај чланак нијесу били потпуно тачни. Некоји свјесни Срби — на Приморју било нх је увијек, и ако је мало ко од њих пливао на површини — били су одлучно противни изборном уговору са хрватском народном странком. Ннјесу томе били противни из какве мржње ирема Хрватима. Ти Срби имали су на Српство шире погледе и друкчије ocjehaje. Противили су се изборном уговору, као некој политичкој трговини, од које српски народ на Приморју неће имати никакве користи. Тражили су, да се најпре рашчисте много важнија и крупнија питања између Срба н Хрвата, па тек онда да се говори о спћушнпм мандатима. Борба Срба и Хрвата имала је врло дубоке жиле, а да су се могле искоријенити једним посланичким мандатом, који су Хрвати милостиво дали Србима. Јер о мандату у Боки Которској није било говора. Ту је свакако морао бити изабран Србин. Још једно нагонило је те свијесне Србе, да се протпве изборном уговору. Хрвати на Приморју хтјели су свакако да о овим изборима не продре ни један автономаш. То су постигли изборним уговором са Србима. Некоји Срби нијесу никако могли одобрити, да се на тај начин напуштају автономаши. Ови су неколико пута, у наЈтежим приликама српске странке, поштено и савјесно прискакалп у помоћ Србпма. Автономаши су, сви до једнога, не жалећи ни жртава ни пожртвовања, иружали своју руку Србима. До душе, српски народ на Приморју није од автономашке помоћи имао никакве користп. Није је имао од њих, као што му није ништа добро донио нн изборни уговор са хрватском народном странком год. 1897. Мало дана прије тог пзбора за посланичкп дом царевинског вијећа у Бечу умро је Бјелановпћ. Није дочекао, да као посланик оде у Беч. Спровод у Задру био му је величанствен. Приморско Српство одужило му се многим вијенцима и брзојавима саучешћа. Било је брзојава, а и по који вијенац и од оних наших људи, о којима ми је Бјелановић причао, да су му на сваком кораку иодметали ногу... Уредништво Дубровника, са којега је морао да одступн први уредник, а место њега примљен је један несвршени ђак, замолило ме, да напишем некролог и пошљедњи поздрав Бје•лановићу. У том некрологу, без мога знања и одобрења, избри-