Дело

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 47 љају само за један дан. Јулија седе у другп фијакер који је у тај мах ишао улицом Дункерк... Морис је, међутим, посматрао како беже ова кола, носећи ону коју је он највише волео. „Шта, то се учинило? Тако брзо? Тако брзо?...“ Она оде не пруживши нп један поздрав кроз колски прозор. Одмах се осети одвојен од околног живота, случајем одлучним као смрт. Требали су да му чиновннци станични кажу, да га одведу, да извршп спремање за одлазак... Још је само једна ствар дражила његову жељу, да одмах легне, да <>уде сам у кабини, да тамо може на тенане удубпти се у патњу, да трпи и плаче без сведока. II воз га је носио. возно целу ноћ кроз велике фландриске равнпце и кроз рајнску земљу; ни један једини пут сан не дође да му понуди бар привидан заборав. У Келну је требао променити воз, јер, збиља, није се хтео заустављатп. Ујутру се дигао; време је било неизвесно, без €унца, без претње кише. Монотоно небо изгледало му је братско: сувишна веселост прпроде раздражавала га је... Око њега, у новом купеу где је седео, говорило се језпком који он нпје разумевао. Усамљеноет му је пријала... Овај пут дуж Рајнине обале, меланхоличне или насмешене према аебу, ако их погледа жалосно или се смеши на њих. био је прво блажење његовог изгнаног живота. Наслоњен на прозор, он је посматрао зелену воду, брежуљке покривене виноградима и збијена села затворена између два брежуљка. Није 'знао рећи да ли су му се допадали пределп и изгледп овога ноднебља; инак њихов изгЛед ублажавао га је, дејствовао је умирујућн на његове нерве. Трпио је непрестано, алп псцрпен н у халуцпјацпјп готово није знао од чега... Нешто је од њега нагло отргнуто: ево шта. Осећао је жесток бол од осуства; не бн знао казати да ли због Јулије или због Кларе. Ускоро је требало да впди да оно што му недостаје узајамном животу. нпје била ни Јулија ни Клара. То је била жена, мило женско присуство; топлота недара. Кроз један час сишао је у Франкфурт. Доручковао је у кафани. Промена земљишта поче га разонођавати... Изгледало му је да је јучерашњи Морис умро; да је несвесно присуствовао шетњама кроз улице са неком другом особом, са неком лутком без душе, с којом се његова душа случајно здружила. Тако је ншао, посматрао, јео, разгледао музеје н сиоменике... ЈБуди, који су га питали нпсу добијалп одговора. Пошто сеје