Дело

ПЕРИКУЛА (ИЗ ЗБИРЈ^Е ,,У ПРАХУ И У 1^РВИ“) „Упрб онај божји звездан; сјаји му се глава кб миснрача“. То рече дуги, жилави Јово М., млад човек, који се радо ругао свакоме, али и дочекивао да се други наругају и њему, јер је био, оправдавајући латинску реченицу, кратке намети. „То му је кућа“ настави он „лети, и зими моли кога да га пусти да нреспава у авлији. За невољу зна да заспе и на бури, ако му се општински стражар не смилује и прими у затвор. Црн, расконушане, ретке косе и нехајно спуштених неједнаких бркова, покривен само прљавом кошуљом, раскопчаном, тако да су се видела руњава, али јадна прса и отрцаним, изкрзаним гађама, опасан изблеђеним, црвеним пасом, опружио се под оним смоквићем и спава отворених уста и скрштених руку човуљак од каквих четрдесет година. Летње сунце о подне жари. Мртво виси запрашено лишће на стаблима и одасвуда избија умор. Далеке планине изгледају пепељасте кроз танку маглу беличастог праха што титра у светлом, ужареном зраку, и даје му и неку видљиву тежину, која отимље сапу. „Ево, ово је био један од првих газда у Берину селу“ настави аљкаво Јово М., љуљајући чудновато главом и премећући се с ноге на ногу. „Сад се други ругају с њиме и он с њима; а боме слабо прође онај, кога се он ухвати. Зна да дирне у живо а знаде свакому за деда и прадеда. Хром је и згрбљен, а кад иде, изгури се и наслони десну руку на скупљену, умрлу ногу. То побуђује увек смех и врагољастих младих слушкиња, што се навраћају на воду. Него је зато и он с њима слободнији нег'