Дело

БАЛКАНСКА KPII3A 343 канском полуострву, видели су последице свог сувише дугог одсуства: status quo је по сили самих ствари користно утицају аустријском н германском. У очима становништва руска политика може бити само ослободилачка, а због Мирцштегског програма оно је оптуживало Русе да су га они предали интересима Аустријанаца и ширењу немачком. „Русија је до сада била највећа сметња регулисавању Маћедонског питања,“ писао је 1902. г. „Маћедонски Преглед“, орган Сарафовљев. Руси су увидели да је њихова дуга љутња на Бугарску* њихова опозиција у време присаједињења Румелије, на послетку њихов споразум с Аустрпјанцима за statu quo балкански, да је све то смањило поверење које је спонтано потицало из срца свега становништва према победницима у великим ратовима. Они сад хоће да понова добију углед који им се смањио. На овој историјској позорници њнхових војних и дипломатских победа, на овој земљи заливеном њиховом крвљу, они стају на гледиште да им њпхова част налаже да очувају првенство. Они су се одрекли тога да непосредно владају на полуострву, али хоће да увек остану народпма које су ослободили стални пријатељи и заштитници. То је Извољски у свом говору од 18. августа снажно потврдио. После толикогодишњег супарништва, Руси закључише један општи споразум с Еаглеском; њиме су уредили своје вековне распре у Азији: али је и та политика мира опет политика одрицања. II Русија ће још радије пристати да постане пријатељица Енглеске, пошто је већ толико трпела од ње, ако се само њена словенска политика, на крају, користи тим пријатељством: тада ће ресултат оправдати методу. Ово расположење духова у Русији објашњава ванредни одјек који је пмао ексиозе барона Ерентала у јавном мњењу које данас у руској царевини није безначајна ствар. Реч аустријског министра пала је у Русији у једном од оних тренутака народне осетљивости које народи преживљују после великих потреса. Пројекат железнице од Увца до Митровице није био управо противан садржини Мирцштегске конвенције, ни споразуму од 1897. г. У тренутку кад је био закључиван споразум, гроф је Голуховски, па је и сам цар Фрања Јосиф прилпком свога пута у Петроград, постарао се да очува Аустрији слободу акције за њену железничку политику у Босни и Новопазарском санџаку. II петроградски кабинет, према томе, није могао бити нзненађен догађајем у правом смислу ове речи. Па