Дело

208 Д Е Л 0 после кратког ћутања, Џемс јој приђе и, гледајући је укочено у лице покривено велом, ухвати је за мишицу, снажно, као менгелама, одмаче је од врата, закључа их, и доведе је до половине собе. Очекну, неодлучан; потом, држећи је још непрестано за мишицу, другом руком јој здера вео; па онда је снажно гурну на диван. Аделина паде на њ, диже за тренут очи на Џемса, али их одмах дрхтећи обори, покри лице рукама и удари у дуг, тужан, грчевит плач. ГЈлакала је од једа и љутине. Сад, сад кад је већ видела крај том понижавању које је сносила годину дана; сад кад је мислила да јој је стање уређено и удешено; сад кад је рачунала да добијеним богатством исплати Бијанкијеву и ослободи се страшног, срамног ропства; сад, баш сад била је откривена, издата: цела њена лепа зграда од нада и снова срушила се! Њен муж био је ту, њен муж ју је позвао на састанак, знајући да позпвању, јамачно да би се осветио, да би је убио, може бити. Али њу није било страх од смрти. Било ју је страх од тог састанка, на коме је морала понизити се и слушати ужасне речи које ће јој Џемс изговорити. Понизити се, она, онако поносна увек, чак и у иаду, тако поносна да је, одајући се проституисању, изабрала онај облик проституције у којем није морала бити ропкпња човекукојије плаћа, којему није морала захваљивати — облик који јој је допуштао да иде дигнуте главе, не бојећи се пакости и исмејавања нити омаловажавања светине коју је мрзела! Како је, како њен муж сазнао и дошао сад ту? Да ли му је причао Оскар? Да ли је казао све? Да ли је дао сва потребна упутства? Баш као какав прост потказивач, да би је упропастио? Бедник! Боже! кад би био ту, како би имала снаге, она, жена, да га сможди! У јутру, кад је дошао онај позив од Бијанкијеве, наљутила се; затим се смејала. После онога разговора са мужем, после оне његове свечане изјаве да су доживели велику срећу, она више није мислила на Бијанкијеву нити на своје страховите обвезе. Мислила је само, неколико тренутака, на опасност која јој je претила од Оскарове стране. Али, у великој срећи, која ју је сву испунила радошћу, она то није сматрала као сувише опасно. Оскар је — мишљаше — није познао, јер њен муж ннје знао ништа