Дело

НЕНР0Л03И АВДА КАРАБЕГОВИЋ | Парче по парче од срца се кида, У црној крви пред ноге ми пада, Ја гледам с.лику свог бедног животаг И траћим живот без вере и нада. Крвца се леди, а тело се кочи, Ни мисли више прибрати не могу, Свечаним миром склапају се очи, Глас тајнп шапће: крећи се свом Богу. Бег Авда Карабеговиђ. Пре два месеца, кад је из београдске болнице, болан-преболан, пошао у благо приморје, да својој бољци потражи лека, написао ]е, дрхтавом руком ову своју лабудову песму сиромах наш Авдо. Ту у тој песми изражен је сав његов бол за већ изгубљеним животом, и предосећање трагедије, која је неизбежна. У Улцињу, куда је био отишао, није пробавио ни неколико дана и већ се морао по савету лекара вратпти кући. Свакојако, да је и тај лекарски захтев оставио врло дубок утисак на његову душу, јер је он ту видео нешто од чега се узалуд страшио. Чим је прпспео у Зворник, пао је у постељу, из које се више није дигао. И покрај све неге пријатеља у М. Зворнику, гдејеучитељевао, он — сам на свету без игде икога, — нашао је, да би боље било, да га пренесу у лозничку болницу. Тамо ће бар бити у друштву болесника, његових садруга, и лакше ће му бити боловати, мислио је он. 7 Новембра пренесоше га пријатељи у лозничку болницу, где није доспео да састави ни месец дана, јер већ 5 децембра