Дело

А Н А К А Р Е Њ II Н А 71 рубљу десетину земље, која вреди десет рубаља. Сад си ти, без икаквог узрока, поклонио овоме лупежу тридесет хиљада. — Па шта, да бројпм свако дрво? — Да бројиш јакако. Ето, ти пх ниси бројао а Рјабињин је бројао. Деца Рјабињинова имаће срестава за живот и образовање а твоја, може бити, неће. — Извини ме, што морам рећи, али баш има нешто мизерно у томе бројању. Ми имамо своје занимање а они своје, и њнма треба зарада. Уосталом, ствар је свршена и крај!.. А, ево и моје омиљене кајгане. Агафија Михајловна даће нам, без сумње, опет онај дивнн травннк

Степан Аркадијевич седе за сто и поче се шалити са Агафијом Михајловном, уверавајући је, да одавно није имао такав ручак и такву вечеру. — Ви бар похвалите — рече Агафија Михајловна — а Константин Дмитрич, што год му даш, макар и кору хлеба, по.једе и оде. Ма како да се старао Љовин да себе савлада, ипак је био туробан и Нутљив. Потребно му је било да зада Степану Аркадијевичу једно питање, алп се није могао одлучити и није налазио ни подесне форме ни згодног времена да то учини. Степан Аркадијевич већ је сишао доле у своју собу, свукао се, опет се умио, обукао ноћну кошуљу и легао, а ЈБовин се све нешто скањивао у његовој соби, говорећи о разним ситницама и немајући смелости да упита. шта је хтео. — Како то дивно праве сапун — рече он, разгледајући и развијајући миришљави комад сапуна, који је Агафија Михајловна спремила за госта, али који Облонски није употребио. Погледај само, та то је прави уметнички производ. — Да, све ти је сад доведено до савршенства — рече Степан Аркадијевич, влажно п блажено зевајући. — На пример, позоришта и разни забавни а-а-а! — зевао је он. — Електрично осветлење свуда... а-а! — Да, електрично осветлење — рече Љовин. — Да... А где је сад Вронски! — упита он одједном, остављајући сапун. — Вронски? — рече Степан Аркадијевич, зауставпвши зевање. — Он је у Петрограду. Отишао је наскоро после тебе, и од тада више није долазио у Москву. Знаш шта, Косћа, право да ти кажем — настави ин, налактивши се на сто п наслонивши на руку своје лепо румено лице, из кога су сијале, као