Дело

КЊИГА 50. СВЕСКА 1. Д Е Л 0 ЈАНУАР, 1909. ГО ДИНЕ ОСТАТЦИ И УЛОМЦИ о ВЈЕРИ 1. Негда сам мислио, па сам и у многијем говорима тврдио и писао да he свеђ бити вјере, јер he свеђ бити отајства. А што није отајство? А гдје га нема? Овако сам до данас мислио, писао и говорио, али данас потпуно овако не мислим. Још овако мислим, али не потпуно. Човјек философ седам пута на дан мијења. Правој вјери отајство није предмет, ако је вјера у што гледати, како се мени чини да је. А је ли овако? 2. Попут свакога другог човјека ја чујем у себи непрестану хлепњу за нечијем, што мислимо да нас може усрећити, да нас за увијек може наситити и напојити. Ми смо увјерени да има овако добро, и дјелујемо, трудимо, па и гријешимо да га се дохитимо. Али нетом поштено, или непоштено, докучимо и окусимо, оно добро, упут доли у души оћутимо да није оно што смо ми мислили да је. За тијем се у срцу пробуди нова жеља другога добра, бољега добра, правога добра. И није само кадгод овако, него је свеђ овако. Ми се пењемо уз љестве разликијех и непрестанијех жеља. А што људи говоре да је онамо преко часовитијех нашијех жеља и задовоља? Што они говоре да се находи на врху вјечнијех љества? Неки говоре да је онамо горје врховно добро; говоре да је онамо Бог. Ово је темељ некој вјери. Ове вјере нигда неће нестати на свијету, што никако није могуће да је у срцу нестане, у жељама, у души. l*