Дело

АНА КАРЕЊИНА РОМ АН ЛАВА ТО^ЛСТОЈА — НАСТАВАК XIII. Нико, осим најближих Алексију Александровпчу људи, није знао да је овај, по изгледу хладан и разборит човек, имао једну слабост која је противоречила општој хармонији његовог карактера. Алексије Александрович није могао равнодушно да гледа сузе детета или женске. Појава суза доводила га је у стање збуњености и тада је губио способност расуђивања. Секретар и деловођа његове канцеларије знали су то и предупређивали су молитељке да нипошто не плачу, ако не желе да покваре своју ствар. „Наљутиће се, па вас неће ни слуша■ти,“ говорили су они. И заиста, душевно растројство које су у таким случајевима сузе производиле у Алексију Александровичу, изражавало се у журном гњеву. „Не могу ништа да вам учиним. Изволте изаћп напоље!“ викао је он обпчно у таквим случајевима. Кад му је Ана при повратку с трка изјавила о својим односима с Вронскпм н одмах после тога, покривши лице рукама заплакала, Алексије Александрович, без обзира на изазвану у њему злоћу према њој, осетио је у исто време навалу оног душевпог растројства, које су сузе увек у њему пзазивале. Знајућп то и знајући да израз његових осећаја у томе тренутку не би одговарао дотичном положају, он се старао да се уздржи од сваког испољавања живота, и зато се није никуд мрдао нити