Дело

378 Д Е Л 0 Пандуровић има нечега свога, да је индивидуално довољно јак да бп могао и да може раскинутп са стародревним калупима и шаблонпма, којих су се стари несници нридржавали као наши стари Светога Писма. II баш зато, што се усудио да пође новим путем, његова збирка песама неће бнти онако нримљена како она то устварн заслужује. Једно стога, што је наша шира књижевна публпка н давас још консервативна н нерадо прима новине. а друго зато, што извесни наши критичари безобзирно нападају целу млађу генерацију књижевника. Један од њих, Ј. С., ставио је себи у дужност, да сваком приликом очпта лекцију млађим писцима нашим; да им даје неке савете и прописује некакова правила, неку врсту књижевних заповести. У својим критнкама непрестано кука како ово млађе песничко покољење „бунца као у врућици“, „тера шегу са самим собом и публиком“ и „пише књиге за опсенити престоту“ и т. д. II по њему би изгледало да је нашој поезији збиља откуцао дванаести час. Међутим, ако узмете и прегледате целокупан рад тих писаца, уверићете се одмах да су сва запомагања поменутог критичара само одушка личног нерасположења према њима, и нншта више, и да је он узео својевољно патент на то да напада млађе писце и свраћа са пута којим су пошли. Да не би били одвећ дуги, навешћемо овде једну од бољих песама, из које се јасно види саркастични одговор самога песника критичарима. То је песма; ИСПОВЕСТ Изгубилп смо оеећање мере И наш се разум жалосно копрца; Немамо впше старе добре вере, Радости бола, храбрости нп срца. Природа наша, болесна и тмура, Завела нас је, ко беднпке, с пута; Живот нас тпшти, мрцварп, тетура; Бог нам се руга свакога мпнута. Некад се нисмо бојали пораза, ф Борбе нн људи; уздигнуте главе Ишли смо цреко „трновптих стаза“, Са добрим сном, без трепета одјаве!