Дело

ф О И 3 М Е Т У — ФРИДРИХ НИЧЕ Живот је извор радости; али где измет своју љушку завлачи — сва су врела затрована. Наклоњеп сам чистоти; те не могу гледати брњице што се кезе, нпти жеђ поганих. Бацише око у бунар; а из њега сад одсева њихов одвратни осмејак. Похотом својом затроваше воду свету; али од кад и прљаве снове своје радошћу зову, затроваше и речи. Пламен се буни, када своја влажна срца на ватру положе; и сам се дух дими и кључа где измет ватри прилази. Слабуњав, нрегњио постаје плод у рукама њиховпм; поглед им воћку сажиже и суши. Многи, окренув леђа животу, опростио се само измета: не хотећи делити с њим извор, нлод и пламен. Многи, који у пустињу оде да са зверињем трни жеђ, не хтеде само крај чатрље седети са нрљавим камиларима. Многи, који дође да уништаза, као град плодна поља, хтео је само утиснути стопалу своју у чељуст измету, и тако му ждрело заптити. Али није то залогај који ме највпше дављаше: да сазнам да је животу потребно непрпјатељство и умирање и мученичка крстача. Већ се некада нитах, и скоро ме задави нптање ово: како? зар је животу и олош потребан? Зар су и затрована врела потребна и кужна ватра и прљави снови н упљувци у круху животпом? Није мржња, већ је гађење моје разорило, као каква гладница, живот мој.