Дело

378 Д Е Л 0 III Друга изложба „Ладина“ чпни релативно слабији утисак, но што је то чинила прва. На првој изложби и Марко Мурат је н но предметима и проблемима, које је тада решавао био интересантнији свежији можда тада здравијих живаца; да, да наш приморац био је и за коју годину млађи те је радије са више темперамента и расположења улазио у дубље студије, што се данас и норед његове велике слике „Лопудска Сиротица“ не може рећи. Марко Мурат је индивидуалан уметник, јаког иптелекта. У свој рад уноси део по део свога ја, свога осећања, које вас ипак свагда не може да загреје; своју инокосност, тугу — усамљена човека, која изгледа да му но кад и кад досађује, и поред неповерљива ногледа, са којим посматра своју околину. Композиције и пејсажи остављају подједнак утисак, свуда он слика своју душу, управо портретира је. Онај пејсаж са усамљеном ципресом на морској обали у вечерњу сутону, пут је поезије, пун меланхолије песничке душе, изгледа да је овом ципресом (ако је то оно дрво, не знамо му имена> уметник хтео себе и своја осећања да представи, своју богату душу у вечноме пространству мора и ваздуха које покрпва већ тмина; осећај који нам се натура прп њеном посматрању разлио се на овој слици дражећи нам живце, испуњава и нас безнадежним осећајем, изгледа да ће и наш сутрашњи дан донетп нове облаке пуне суза и хладноће. Са ове слике прелаз к „Лопудској сиротици“ нам је лакши, тамо будућност пуста и празна, овамо трагедија. Последња зрака светлости осветљава несигурно пут љубавници, љубав заводнички наводи жену на клизаве путе, малко је то оштар морал од уметника што га даје жени, која не преза ни од опасности ни могућне преваре, на ни од смрти само кад је у ннтању љубљени човек. Нек се Мурат сети своје усамљене ципресе на обали, која жнви и тавори своје једнолике дане, па нек извуче конзеквенцу својој сиротици, која није сиротица но херојкиња. За приморку Лопуђанку која се с опасношћу свога живота спушта са хридова у море — љубав је сласт и срећа; а за Јудејку Салому — љубав је горка и смрт. Прва, Саломеја љубила је Јоханана, којн на њу није ни окренуо главе, а друга здрава и снажна приморка љубила је младога црноризца нроиоведника науке Јоханано-Христове, и он је на њу обрнуо главу; свако вече је као какву сирену — морску вилу дочеки-