Дело

АНА КАРЕЊИНА 345 мислио о оном истом, о чему је Степан Аркадијевич говорио са његовом женом. — Да ти нећу сметати? — рече Степан Аркадијевич, одједном осетивши у себи збуњеност, на коју није навикао. Да би сакрио ову збуњеност, он извади тек купљену кутију за цигаре, са новим начином отварања, помириса кожу и извади цигарету. — Не. Да ти није штогод потребно? — нерадо одговори Алексије Александрович. — Да, ја бих хтео... потребно ми је да го... да, потребно ми је да говорим с тобом, — рече Степан Аркадијевич, са чуђењем осећајући непознату му илашљивост. Овај осећај беше тако изненадан и чудноват, да Степан Аркадијевич није поверовао да je то био глас савести, којимује говорио да је ружно оно што је намеравао да ради. Степан Аркадијевич присили себе и победи плашљивост, која на њега наиђе. — Надам се да ти верујеш у моју љубав према сестри и у искрену преданост и поштовање према теби, — рече он, црвенећи. Алексије Александрович стаде и пишта не одговори, али лице његово порази Степана Аркадијевича изразом покорне жртве, који на њему беше. — Намеран сам био, хтео сам да говорим с вама о сестри и вашем узајамном положају, — рече Степан Аркодијевич, борећи се још једнако са необичном му стидљивошћу. Алексије Александрович тужно се осмехну, погледа у шурака и, не одговарајућн, приђе столу, узе с њега отпочето писмо и даде га шураку. — Ја мислим без престанка о томе. II ево шта сам почео да пишем, рачунајући да ћу боље казатп писмено идајемоје присуство доводи у надражај, — рече он, пружајући писмо. Степан Аркадијевич узе писмо, са двоумицом и чуђењем погледа у тамне очи, које се непомичио зауставпше на њему, и поче читати. „Ја видим да вам је моје прнсуство тегобно. Ма како да ми је било тешко убедити се у то, ја виднм да је то тако н да друкчије не може бнти. Ја вас пе кривнм, н Бог мн је сведок да сам се, видевши вас за време ваше болести, нз свег срца решио да заборавим све што је било међу нама н да отиочнем пов жпвот. Ја се не кајем н ннкад се нећу иокајати