Дело

АНА КАРЕЊИНА 191 је она не само блиска, него да сад не зна, где се свршава она и где почиње он. Он је то схватио по оном тешком осећају раздвајања, које беше у њему тога тренутка. Он се нађе увређен првог тренутка, али у тај исти мах он осети да га она не може увредити, јер она беше оно исто што и он. Он се осећаше првог тренутка као човек, који изненадно добија јак ударац у леђа, који се јетко и жудан освете окреће да нађе кривца, па се увери да је то он сам себе нехотице ударио, да нема ни на кога да се љути и да треба претрпети и утишати бол. Никада он то није доцније тако јако осећао, али овај пут дуго се није могао прибрати. Природан осећај захтевао је од њега — да се оправда, да докаже њену кривицу; али доказати њену кривицу, значило је још више раздражити је и појачати ону свађу која је била узрок целог јада. Један осећај вукао га је на то, да скине са себе кривицу и пренесе на њу; други пак осећај, јачи од овога, говорио му је да што може пре заглади ову свађу, не дајући јој да се повећа. Остати тако пеправично окривљен, било је тешко, али оправдати се и нанети њој бол, било је још горе. Као кад човека у полусну мучи неки бол, он је хтео да откпне, да одбаци од себе болесно место, али прибравши се, он је осећао да је то болесно место — он сам. Требало је само помоћи болесноме месту да претрпи, и он се постарао да то уради. Помирили су се. Она је, увидевши своју кривицу, али не исказавши је, постала према њему нежнија, и они осетише нову удвојену срећу љубави. Али то није могло спречити да се сукоби не понављају и чак врло често, из најништавнијих и сасвим неочекиваних разлога. Ови сукоби дешаваху се често и због тога, што они још нису знали, шта је што за кога значајно, а и због тога, што су у прво време обоје често бивали у рђавом расположењу духа. Кад је једно било у добром а друго у рђавом расположењу, онда се мир није нарушавао, али кад су се обоје налазили у рђавом расположењу, онда су сукоби проистицали из тако непојмљивих, по ништавилу, узрока да се они доцније никако нису могли сетити, око чега су се свађали. Истина, кад су обоје били у лепом расположењу духа, тада би се радост њиховог живота удвостручила. Али ииак, ово прво време беше за њих тешко време. За све ово прво време особито се живо осећала затегнутост, као неко цимање и у једну и у другу страну онога ланца, којим су били спојени. Уопште, онај медени месец, то јест месец