Дело
АНА КАРЕЊИНА 439 Ана се беше преобукла у врло просту батистену хаљину. Доли је знала, шта значи и за какав се новац може стећи ова простота. — Стара познаница, — рече Ана за Анушку. Ана се сад више није бунила. Она беше сасвим слободна и мирна. Доли виде да се она већ потпуно ирибрала после оног утиска који учини на њу долазак, и да је узела на себе онај површни, равнодушни тон, код кога изгледа као да су врата за оно оделење, где се налажаху њени осећајн и искрене мисли, била затворена. — А како твоја девојчица, Ана? — уппта Доли. — Ани? (тако ]е она звала своју кћер). Здрава је. Веома се ноправила. Хоћеш ли да је видиш? Хајд’мо, да ти је покажем. — Било је ужасно много бриге — поче она причати — око дадиља. Имали смо Талијанку дојкињу. Добра, али tlko глупа! Хтели смо да је отпустимо, али девојчица се тако навикла на њу, те је још једнако држимо. — Па како сте уредили?.. — отпоче Доли питање о томе, какво ће презиме да носи девојчица; алн приметивши одједном натмурено лице Анино, она промени смисао питања. — Како сте уредили? Јесте ли је већ одбили? Али Ана је разумела. — Ти си друго хтела да питаш? Хтела си да питаш за њено презиме? Је лп? То мучп Алексија. Она нема презимена. Управо она је — Карењина, — рече Ана, зажмирнвши очима тако да су се само виделе састављене трепавице. — У осталом — одједном засијавши у лицу, — о свему томе ћемо разговарати после. Хајд’мо, да ти је покажем, Elle est tres gentille. Она већ пузи. Раскошност, која у целој кући поражаваше Дарију Александровну, у детињој соби порази је још више. Ту су била и колица, поручена у Енглеској, и справе за обуку у ходању, и нарочито удешени диван у виду билнјара за бауљање, и љуљашке, и каде особите, пове. Све је то било енглеско, чврсто и солидно, и очевидно врло скупо. Соба је била велика, врло висока и светла. Кад су ушле у собу, девојчица је у кошуљици седела у наслоњачи крај стола и јела буљон, којим беше исполивала сву своју портиклу. Девојчицу је хранила и очевидно заједно с њом јела девојка Рускиња, која је услуживала у детињој соби.