Дело

120 Д Е Л 0 ник од друге. Познато је, да је површина веће лопте четири пута већа од површине мање лопте, али је запремина и тежина осам пута већа од запремине и тежине мање лопте. Кад се пусте обадве лопте да падају једновремено, онда свака има да савлада отпор ваздуха и свакој ће бити потребно више времена док падне на земљу, него што би то било потребно када не би било ваздуха. Код веће је лопте, због четири пута веће површине, и отпор ваздуха четири пута већи него ли код мање; али зато већа лопта, због осам пута веће тежине, располаже осам пута већом енергијом за савлађивање тога отпора. Због тога, мања лопта пада на земљу доцније него већа лопта. Кад се узму све мање и мање лопте, тада је и утицај ваздушног отпора све већи. Због тога слободно лебде у ваздуху сићушне водене капљице, од којих се састоје облаци и магла; дим, који се састоји од сићушних честица угљена, такође плива по ваздуху и тд. Али, и све те сићушне честице, најзад ипак постепено доспевају до површине земљине, при сасвим мирноме ваздуху. Поменути американски научннци начинили су онако сптан угљени прашак, како теорија захтева, иа су га сместили у т. зв. пешчани сат, из којег су исцрпли ваздух. Кад се преврне пешчани сат, тада и ситније и крупнпје честице иодједнако падају млазом у доњи суд. Чим се у близини намести електрични светлосни лук (,,боген-лампа“) одмах се опажа, како се ситније честице одбијају и хватају се на супротпу страну суда, а оне крупније падају млазом на ниже као и пре тога. Тпме је експериментално утврђено да постоји светлосни притисак. Према томе може се као поуздано узети, да се при процесима испаравања, какви се развијају на кометама, материја растура до најситнијих честица, тако рећи до молекила. Колико бескрајно мали морају бити ти молекили, може се оценити проматрањем величине молекила водене канљице. Различитим путевима израчунато је, да у једној воденој капљици има толико молекила, да би се, кад се нанижу као бисерни ђердан, молекили до молекила, наградила толнка низа, која би се неколико путаобавила око целе земље. При томе је сада сасвимјасно, да тако сићушне материјалне честице морају "подлећи исто тако незнатном прптиску. Псто је тако лако схватити да те честице могу имати пеобичпо велике брзине, какве су и запажене у комет-