Дело

БИСЕРНЕ ОЧИ Као дух јесени у шум лшпћа свела, K’o туга у живот наших жеља тајних, У моју се душу нечујно уплела, На плими уздаха немих и бескрајних, Сугестија тиха са висина ледних Дубином страсти свих срдаца верних И тамне ноћп — сугестија једних Очију бисерних. Њихов сјај је био плав, мутан и чедан, Сјај морем скривене скупоцене шкољке; Он је дав’о дубок, незнан израз један Чежње наших снова и минуле бољке; Он ]е скрив’о благо успомена чедних, Нежност жутих ружа и кринова смерних: Нб,да мном и сада сија туга једних Очију бисерних. II онда, кад звезда моје судбе зађе За малу хумку трошних земних жеља; Последњи, општи удес кад нас снађе II нестапе наших патња и весеља, Нада мном ће, као чар усана медних, K’o лелујав, меки сјај висина сферних, Лебдети и тада сетан осмех једних Очију бисерних. Сима Пандуровић