Дело

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА . 267 бедила веру Христову. Пораз једне народности мањи је од пораза једне вере; кад један народ други победи, он га нодјарми; но кад једна вера другу победи, она је истреби. Победнички народ не спаљује побеђени; побеђени Албигенци су спаљени од римских ортодоксалаца. Људи су увек бивали милосрднији, када су ратовали у своје име, него ли онда, када су ратовали у име Бога. Кад год је човек био одушевљен за ствар Божју, он ју је вршио радикално, не штедећи при том ни другога ни себе. Као господар, човек је вазда имао више срца него као слуга. После Косова у покореном српском племену могли су живети, како су и дотле живели, само преверени, т. ј. само они, који су потурили своју стару веру, и примили нову завојевачку: „истурчи се плахи и лакоми, „млијеко их срнско разгубало! „Што утече испод сабље турске, „што на вјеру нраву не похули, „што се не хће у ланце везати, „то се збјежа у ове планине, „да јуначки аманет чувамо, „дивно име и свету слободу“. (Г. В.) Све што је било постојано и тврдо у вери склонило се у црногорска брда, да се из стободе брани, да брани „аманет“ прадедовски. Но таласи победничке вере запљуснули су и ова брда. Мухамеданство се и у њих уселило као болест, као „губа у торину“, уселило се и завадило и разјединпло браћу, како само вере могу завадити и разјединити оно, што је крв сродила и сјединила. Обе „братске“ вере имале су печега примамљивога. Једна је вера тријумфујућа на трону, но на трону „неправо узетом“; друга је вера у понижењу, но у понижењу часном, понижена од неправде; једно је вера пророкова, чији је барјак засенио свет, иснод кога ко изиђе „сунце ће га сиржит како муња“, вера топуза и моћи, и обиља и сласти; друго је вера „раскршћа липова“, „кукавна сирота“, но уз то и „вјера Обилића“, славнога витеза, који „баца у несвијест људе“. Једнавера нуди благовање земаљско и обећава небесно, друга тражи страдање за правду на земљи и предвиђа утеху по смрти онима