Дело

АНА КАРЕЊИНА 275 бојим, да ме нећете разумети. Хоћете ли чаја? — рече она, показујући очима на лакеја, који држаше на служавнику чај. — Не потпуно, грофице. Разуме се, његова несрећа... — Да, несрећа, која је постала највиша срећа, кадјесрце постало ново, испунило се њоме, — рече она, заљубљено гледајући у Степана Аркадијевича. „Мислим да ће се моћи замолити да проговори коју о мени“, мишљаше Степан Аркадијевич. — 0 наравно, грофице, — рече он, — али ја мислим да су те промене тако интимне, да нико, па чак и најближи човек, не воли да говори. — Напротив! Ми морамо говорити ипомагати један другоме. — Да, без сумње, али бива таква разлика у убеђењима, и уз то... — с меким осмејком рече Облонски. — Не може бити разлике у стварима свете истпне. — 0 да, наравно, али... — и збунивши се, Степан Аркадијевич ућута. Он појми да се ствар тиче религије. — Мени се чини, да ће сад да заспи, — значајним шапатом проговори Алексије Александрович, прилазећи Лидији Ивановној. Степан Аркадијевич се обазре. Landau сеђаше крај прозора, налактивши се на ручицу и наслон од фотеље, оборивши главу. Приметивши обраћене на себе погледе, он подиже главу и осмехну се детињски-наивним осмејком. — Не обраћајте пажњу, — рече Лидија Ивановна и лаким покретом примаче столицу Алексију Александровичу. — Ја сам опажала... — поче она нешто, кад у собу уђе лакеј с писмом. Лидпја Ивановна брзо прегледа писамце и извинпвши се, с изванредном брзином написа одговор, даде га и врати се столу. — Ја сам опажала, — настави она отпочети разговор, — да су московљани, особито мушкарци, најравнодушнији људн према религији. — 0 не, грофице, мени се чини да московљани имају репутацију најчвршћих људи, — одговори Степап Аркадијевич. — Да, у колико ја појимам, ви сте на жалост, један од равнодушних, — с уморним осмејком, обраћајући се- њему, рече Алексије Александрович. — Како се може бити равнодушан! — рече Лидија Ивановна. — Ја, што се тога тиче, није да сам равнодушан, него сам у очекивању, — рече Степан Аркадијевпч, са својим најмекшим 18*