Дело

420 Д Е Л 0 осталим људима, и отуда вазда и сажаљив поглед на све тво* ревине људи, па следствено и на њихове верске институције. Осим тога, њега никад није остављала мисао о ништавности човека и свих његових дела према Богу и Божјим делима. Шта су сви символи људи, којима се они напрежу да изразе Бога, према моћним делима, којима је Бог сам себе изразио? Шта је храм св. Петра према храму, који је Бог сам себи подигао. Ти си себи храм дига’ над свима, што сав страшни нростор обузима. Ту и лежи разлог, за што Његош није много марио за церемонијално, култусно у вери, и за што није особито волеп да као епископ литургише.1 Већина људи не разуме ни своје сопствене речи нити символичне знаке, којима се обраћа Богу, као што она и много што шта друго наслеђено не разуме, а испуњава. Маса народна приања за спољашњи изглед вере, за њену материјалну пројаву, не проничући у смисао пројављеног, материјализираног. Све духовно, што се не материјализира, не спушта се до срца и душе народне; а све опет то духовно једном материјализирано лако се не мења и не напушта. Овај верски материјализам, којим се често са свим помрачава његова духовна подлога, Његош није волео; а није га волео из истог разлога, из кога и Христос. Христос је корео фарисеје, што, испуњујући савесно и најситније и најбезначајнпје култусне проиисе, заборављају правду1 2. Велика маса је готово увек фарисејска, т. ј. она готово увек претпоставља извршење ситних верских прописа, ма и на штету крупнијих. Правду су заборављали сви они мали људи око Његоша, који су се бојали крметине више него невине крви, или који су љубили бадњак усрднпје него своју браћу, или који су подизали Богу златне храмове, а људе окивали у гвожђе и бацали у дубоке јаме, за којо Драшко вели: Човјек пашче ту свезат не шћаше, а камо ли чојка несретњега. Они3 људе све тамо везаху и дављаху у мрачним избама. 1 Решетар у предгов. „Г. В.“; РовинскШ, ст. 164—161. а Мт. 23,23. 3 Млечићи.