Дело

422 Д Е Л 0 најнеуморнији и најревноснији сатрудник на делу народног просвећења; да није умро 1851 год. од туберкулозе, умро би 1870 од гнева, када је Кантова и Декартова отаџбина признала непогрешност једног смртног човека. Овај „варвар међу владарима“, који мери људе „дјелом и врлином“, спречио би много варварства у свету, да је седео на престолу многих.и многих тако званих хуманих краљева, који су људе „лактом вјере,“ мерили. Хус и Бруно и Галилео извесно не би страдали од овога представника хришћанства. Ко се дакле, сме усудити, да назове Његоша „варваром међу владарима“, осим његове горке ироније и онога, ко не познаје остале владаре? VII Молитва и витештво. Он је био побожан својом вишом побожношћу. Л>. Ненадовић. Берујући у Бога, којим живи цела природа, Његош се стално осећао у присуству његовом. Однос Његоша к Богу а извесан однос неизбежно је следство осећања Божјег присуства — може се изразити једном речју, молитва. Чудновато је, но за то не мање неоспорно је, да човек, који је избегаваоцеремонијалне и официјалне молитве, који је изазивао подозрење „мирјанствујућег“, није у ствари никад ни прекидаосвоју молитву. Његова молитва дизала се и дизала га је бо3«анском пламену свакога тренутка, И „у јутру златној зори, „и у подна жарком часу „и вечера тихом миру“ (Веч. молитва) Молитвом је Његош стално био сједињен са својим божансвом. Његова божанска искра непрекидно је тражила кохчуникацију са „вјечним пламом“ из кога је она и искочила. Песник смртни непрекидно је осећао потребу општења с Песником бесмртним; његова луча микрокозма непрекидно је привлачена неком не-