Дело

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА 423 видљивом силом лучи макрокозма. Молитва Његошева то је молитва великог човека, који више даје него што погледа да му се да. Оно што Његош својом молитвом даје Богу, то је дивљење и похвала, и још нешто треће, што мора читаоца изненадити — благодарност! Да се наш владика дивио Богу и да га јехвалио, не дивио му се и хвалио га прописаним, туђим химнама, но сопственим, спонтаним изливом своје жарке симпатије, то је појмљиво као што је појмљиво дивљење и похвала малог уметника, полетарца, пред великим уметником без такмаца; но за што је Његош благодарио Богу|? Бог не тражи благодарност од људи; ни велики човек не тражи благодарности ни од кога камо ли ће је Бог тражити. Благодарност, која се изискује, већ самим тим губи девет десетина права, да се зове благодарност. Таква благодарност даје се не добровољно но приморано, не из радости но из страха. Да је Његошева благодарност Богу била далко од страха и морања, то је већ по себи јасно, но у толико изгледа загонетпија његова благодарност, радосна и добровољна. За што је имао да благодари Богу овај „великомученик живота“, прикован за ловћенску стену и немилосно шибан и споља и изнутра? Шта је имала коме да благодари ова судба, која нзгледа већа бајка од Прометејеве? Како је могао увући овај нежни, меки свилени осећај у кључање тартарског бола? Пустимо Његоша, да нам он сам на то одговори. Оваким обраћањем Богу почиње он свој тестаменат, писан од прилике на годину пред смрт: „Благодарим ти, Господе, што си ме ти удостојио днћи на једну из висина твога света и благоволео напојити ме лучама твоје светлости, твог чудесног сунца; благодарим ти, Господе, јер ти си ме над милионима узнео и духом и телом. Колико ме је из детињства мога твоје непостижно велнчанство погружавало у химне, — у химне божанске радости, удивљења и твоје више лепоте, толико сам ја с ужасом гледао на бедну судбу човечју и оплакивао је".1 — Ми смо једном наговестили, да је Његош осећао своју супремацију над људима, с којима је долазио у додир. Он је није могао не осетити. Сви други људи, с којнма се оп срео у животу, мање су били свесни своје мпзерије и Божје величине. Његош је био свесан тога; та два контраста ненрестано су била присутна његовом духу. Ово високо сазнање није га водило срећи, али 1 Ров. 199.