Дело

424 Д Е Л 0 га је уздизало Богу, уздизало га над својом сопственом мизеријом. Он је видео светлост Бога, која ]е другима била недоступна; он је ocehao себе близу ове светлости; и благодарност је испуњавала песникову душу заједно са похвалом и дивљењем. Његош је хвалио Бога као идеал свега онога, што је за њ било велико, а што је он сам у себи ocehao у маленим одломцима. Ови малени одломци идеалнога, који у осталом нису одломци до у односу према целом идеалу, Богу, и сачињавали су оно својство, којим се песник ocefaao сродан с „оцем поезије“ и које га је к овоме привлачило, као што једно сунце привлачи своју планету „некакво ме својство дигло тамо, „некакав ме свети магнет тегли.“ (Л. М.) Овај „свети магнет“, који је песникову душу к себи привлачио, усамљивао ју је и испуњавао ју је на тај начин онолико исто тугом и меланхолијом, колико пламеним ентузиазмом и симпатијом, „светом симпатијом.“ Тугом и меланхолијом испуњавала се душа Његошева иосматрајући са оне висине, на коју је „светлим магнетом“ била дигнута, низину, у којој су људи живели; ентузиазмом и симпатијом испуњавала се она осећајући се на висини анђелској, на погледу светлости у ко* јој је Бог живео. „Светом симпатијом“ сијали су бесмртни духови, које је песник видео у небесним регионима. „Света симпатија“ је најкарактеристичнији израз Његошевог односа према Богу, Његошеве молитве. Наш песник се загревао светом симпатијом према светом магнету, којигаје к себи теглјјо. Ову свету симпатију онје свакодневно приносио на жртвеник своме Богу, нечујно и невидљиво; изражавајући је у химнама, или осећајући је само а не могући је изразити. Бог зна, колико је химни владичиних остало незаписано, неисказано! Будући усамљен својом душом у свету нашем песнику је у толико лакше било гајити и распаљивати свету симпатију према своме Богу. Душа Његошева у осталом не може се нашем познању никако открити, ако ie ми не замислимо у њеној усамљености. На понеко и понеко за што? у Његошевој души може се одговорити: за то што је душа његова била усамљена.