Дело

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА 425 Постоје две врсте усамљености, од којих је једна лажна. Ова последња је нросторна усамљеност; друга усамљеност јесте душевна. Неки људи хтели би да се усаме и ради тога се удаљују од људског друштва н изолују у пустињи. Но обично машта таквих људи насељава пустињу свим оним, од чега су они хтели да се изолују, њихови другови и пријатељи свуда их прате, свуда их налазе и окружавају, стара разонођења не дају им мира, светски интереси не даду им да уђу у себе, у усамљеност, за коју они нису рођени. Други опет осећају се усамљени усред многобројних другова и нријатеља, усред великоградског и великоживотног метежа и усред свих предмета сабраних ради разонођења. Ништа те људе не раеејава, не разонађава, не изводи из самих себе, из њихове усамљености. За њих је magna societas magna solitudo. Његош je био варавно од ових последњих, ретких, усамљених природа, у којима се свет вечно вара, мислећи да оне узимају учешћа у његовим пословима и забавама свецело, свом душом, док су оне међутим, и ако приступне, вазда одсутне, вазда окупиране својом визијом, на којој је сконцентрисана сва њихова симпатија. Ови несоцијални, а нормалии, генијални визионери једини живе у правој душевној усамљености. Њихова визија свуд их прати и они је свуда гледају, ма куда да су њихове очи упрте и ма чиме да је њихово време заузето. Никакво друштво и никакво службено занимање није реметило Његошеву усамљеност. Он је био усамљен како онда, када је сам ноћу седео пред својим конаком и посматрао звездано небо, тако и онда када се налазио усред легионе масе народа у Трсту или Риму. Он је мало говорио, веле његови биографи, вазда је био замишљен, вазда душом усамљен. Ово усамљено острво вазда је остајало усамљено; људско море, које га је опкољавало, никад га није могло запљуснути, још мање потопити. Све су се буре утишавале у близини његовој. Овај човек владао је моћном речи и моћним погледом. Његов је поглед горео као и пустиња, његове речи су звучале као „глас вапијућег у пустињи.“ Он је у истнни престављао пустињу где год је долазио, пустињу, коју нико није могао тако лако запазити због њеног спољашњег, противречног, разног изгледа. Он је био сам. Па ипак не; он никада није био сам. Он је могао за себе рећи као што је једап други за себе рекао, „ипак нисам сам,