Дело

426 Д Е Л 0 јер је Отац са мном."1 Велики „отац поезије" био је постојаном визијом цетињског пустињака или, кажимо другчије: постојаним другом његовим. Његош је веровао у Бога, чија је есенција светлост, плам, и чија је акција поезија. Светлосни ентузиазам, којим је треперила сва душа његова, био је рефлекс те његове вере у светлост божанства. Овај ентузиазам, који га је издвајао међу људима као једно острво у мору, сједињавао га је с Богом. Тиме је Његош постајао човеком „не од овог света,“ чланом једног другог, надчовечанског друштва. И свуда и свагда Његош се находио у овоме друштву. Његова усамљеност, дакле, била је само усамљеност у односу к овоме свету, његова друштвеност пак односила се на свет трансцедентни. А ова друштвеност песникова у односу према једном вишем, светлијем свету од нашега изражавала се у његовом срцу ентузиазмом или светом симпатијом. Ништа погрешније не би било него схватити Његошеву молитву као молбу. Његош, који је тако рећи беспрекидно живео духом својим у присуству свога Бога, који је овом Богу толико химновао и псалмовао, и који је, с друге стране, толико трвен и гажен био својом богом одређеном судбом, никад није узвикнуо: „Учини Боже, нек ме ова горка чаша мимоиђе.“ Не: он је држао да „на судбу викати не смије“ и сносио је с постојанством све што га је сналазило. Песник псалама свакога тренутка вапио је Богу за помоћ против својих непријатеља; Његош је тако гвоздено био убеђен у неизменљивост закона, које је Бог дао овом свету, да је свакако сматрао узалудним молити се у корист нзмене тих закона. Његош је веровао у с.удбу. Никад Његошева молитва не ће бити популарна, ова стојичка, уметничка, аристократска молитва. Сви људи долазе Богу да ишту или да му благодаре за дано, при чем и ова бмагодарност није друго до искање, да се дано одржи и умножи; Његош не долази Богу за то, он долази да му се диви, да га адорира. И Христова молитва садржи искање „хлеба насушног“ и она је м о л б а за отклоњење „чаше“ горчине. Та је молитва тако појмљива и тако блиска срцу људском, отуда и тако популарна. Човек трпи и за то тражи ублажење свога трпљења, свеједно, нарушили се тиме закон и ред у природи или не; човек тражи ублажење трпљења ма се тиме сви светови 1 Јов. 16. 32.