Дело

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА 427 распали у првобитни хаос; нека човек колико хоће стискава уста, „нужда н недовољство“ отвориће му их и преко његове воље и пропутиће вапају к небу за милост. PIo Његошев је однос к Богу н својој судби изузетан. То је однос уметнички и херојски, уметнички к Богу и херојски ка својој судби. Замислите човека, кога на точку муче и који, чујући изненадно какву дивну и умилну музику, за секунду заборави своје трпљење. То је Његош у присуству свога Бога. У присуству Бога Његош заборавља своју судбу; њега не занима у том тренутку оно што је његово но оно што је Божје. Кад Његош пушта владику Данила да се моли, да му Бог „проведри више Црне Горе“, он га задржава, да најпре опише целу једну визију Бога у не мање него петнаест стихова, па тек онда да изрече своју жељу. Света симпатија према Богу засењава у песнику сва друга осећања. Он се вајкао на своју судбу пред Симом Милутиновићем, чак и пред једним Гагићем, но пред Богом никад. С људима он говори људским, с Богом божанским језиком. Овај божански језик у Његоша јесте уметничка адмирација; но не искључиво уметничка но и пророчка, јер Његош посматра Бога не само као лепоту но и као правду. На вери у правду заснива се Његошев однос према људима. Овај се однос може изразити речју в и т е ш т в о. Ми поменусмо једном фуриозно до фанатизма и ратоборно до егзалтације настројење нашег песника против неиравде, Мисао о паду човека и о земаљској трагедији као заслуженој казни, као средству рестаурације погажене правде, та мисао распаљивала је Његошево срце хероизмом. Његошев је живот испуњен борбом против неправде и проповеђу правде. „Г о р с к и Вијенац“ је најсјајнија проповед и највеличанственија глорификација правде на српском језику. „Ш ћ е п а н М а л и“, „Слободиј ада“, „Кула Ђуришића“, „Чардак Алексића“ и „Бој Руса с Турцима“ писани су с истим одушевљењем за правду и истом одвратношћу према неправди. Црногорци и Турци у главноме су персонификација правде и неправде; има, истине, неправде и међу Црногорцима, као што нма правде и међу„Турцнма, но у главноме, велимо ми, за Његоша су Црногорци и Турци — правда и кривда. Или је боља правда или кривда? — то је животна етнчка дисертација Његошева. Правда, о којој Његош говори, није правда утилитаристичка, но херојска. Често је кориснија кривда од правде;