Дело

450 Д Е Л 0 путем накретали чутурице, сматрао за рђаве војнике. Осим тога он је био становник среске вароши, и хтео је да исприча како је из његове вароши пошао један војник, пијаница и лопов, кога нико није узимао за радника. Али знајући из искуства да је при садањем расположењу друштва опасно исказивати мишљење, противно општем, а особито осуђивати добровољце, он такође испитиваше Катавасова. — Тешто, тамо су потребни људи, — рече он, смејући се очима. И они се упустише у разговор о последњој војној новости, и обојица сакрише један од другог своју недоумицу о томе, с ким се сутра очекује битка, кад су Турци по последњим вестпма разбијени на свима тачкама. И тако се разиђоше не исказавши један другоме своје мишљење. Ушавши у свој вагон, Катавасов, нехотице лажући, исприча Сергпју Ивановичу своја посматрања, из којих се показало да су добровољци одлични момци. На великој варошкој станици опет дочека добровољце певање и вика, опет се појавише с кутијама скупљачи и скупљачице, опет губерниске даме дадоше букете добровољцима и пођоше за њима у бифе; али све то беше већ много слабије и мање него у Москви. IV За време стајања воза у губерниском граду, Сергије Иванович не оде у бифе, већ стаде шетати тамо амо по платформи. Пролазећи први пут поред купе-а Вронскога, он примети да је на прозору била навучена завеса. Али пролазећи други пут, он спази крај прозора стару грофицу. Она позва к себи Кознишева. — Ето идем, пратим га до Курска, — рече она. — Да, чуо сам, — рече Сергије Иванович, заустављајући се код њеног прозора и загледајући у њ. Каква лепа црта од његове стране! — додаде он, приметивши да Вронског не беше у вагону. — Да, после његове несреће, штаје могао да ради? — Какав ужасан догађај! — рече Сергије Иванович. — Ах, шта сам ја претрпела! Та свратите... Ах, шта сам ја претрпела! — понови она, кад Сергије Иванович уђе и седе поред ње на дивану. — То се не да замислити! Шест недеља он није ни с ким говорио и јео је само онда кад сам га пре-