Дело

АНА КАРЕЊИНА 453 шпак неопходни, са човеком припремљеним. У осталом, како хоћете. Мени је веома мило било чути о вашој одлуци. Тако је много било напада на добровољце да ће их такав човек, као што сте ви, уздићи у очима јавног мњења. — Ја сам као човек, — рече Вронски, — по томе добар, што живот за мене не вреди ништа. А да физичке енергије у мени има довољно да улетим у каре и да смрвим или да погинем — то ја знам. Мени је мило што имам зашта да дам свој живот, који није да ми је непотребан, већ ми је огадио. Некоме ће требати. — И он учини нестрпљиви покрет јагодицом због непрекидне зубобоље, која му сметаше чак да говори с оним изразом, којим је он хтео. — Ви ћете се препородити, проричем вам, — рече Сергије Иванович, осећајући се ганут. — Ослобођење своје браће од ропства јесте сврха достојна и смрти и живота. Нека вам да Бог спољашњег успеха — и унутарњег мира, — додаде он и пружи руку. Вронскп чврсто стисну пружену руку Сергија Ивановича. — Да, као оруђе ја се још и могу на нешто употребити. — Али као човек, ја сам — развалина, — с разделом проговори он. Јаки болови чврстога зуба, који испуњаваху балама његова уста, сметаху му да говори. Он ућута, загледајући у точкове тендера, који се лагано и глатко примицаше по шинама. II одједном, сасвим друга, не зубобоља него општа мучна унутарња незгодност принуди га да заборави за тренутак болове зуба. Погледавши у тендер и шине, под утицајем разговора са познанпком, с којим се није сретао после своје несреће, он се одједном сети ње, то јест онога, што је још остало било од ње, кад је као луд утрчао у здање жељезничке станице: На столу — бестидно опружено пред туђим људима искрвављено тело, још пуно скорашњег живота; забачена назад неповређена глава са својом тешком косом и ковржицама на слепим очима, а на дивном лицу са полуотвореним руменим устима, охладнели чудновати, жалостан на устима и ужасан у заустављеним отвореним очима, израз, који као да речима изговараше ону страшну реч — да ће се он кајати — коју му је у свађи казала. И он се стараше да је се сети онакве, каква је била онда, кад ју је први пут срео такође на станици: тајанствена, дивна, .пуна љубави, тражила и обећавала срећу, а не сурово-осветљива,