Дело

АПА КАРЕЊИНА 4бб — Па онако, лепо, као и сви, — у неколико збуњено, обзирући се на Сергија Ивановича, одговори Кити. — Сад ћу послати по њега. А код нас и тата гостује. Недавно је допутовао из иностранства. И наредивши да оду по Љовина и да проведу прашињаве госте да се умнју, једнога у кабинет, другога у бившу Долину собу, као и за доручак гостима, она, користећи се правом брзих покрета, којих је била лишена за време своје трудноће, устрча на балкон. — То је Сергије Иванович и Катавасов професор, рече она. — Ох, по врућини је тешко! — рече кнез. — Не, тата, он је врло симпатичан, а Косћа га веома воли, — као да га умољаваше за нешто, смешећи се рече Кити, која опази израз подсмеха на лицу очевом. — Та ја ништа... — Отиди, душице к њима, — обрати се Китинка сестри, — и занимај пх. Они су видели Стиву на станици, здрав је. А ја ћу да отрчим до Митице. Као за пакост нисам га дојила још од чаја. Он се сад пробудио и сигурно плаче. И осећајући прилив млека, брзим кораком пође у детињу собу. И заиста, није да је погодила (њена веза с дететом још није била прекинута) већ је тачно по ириливу млека код себе знала за недостатак хране у детета. Она је знала да оно плаче још пре него што се она приближила детињој соби. И заиста, оно је плакало. Она чу његов глас и убрза корак. Но што је брже она ишла, то се више оно драло. Глас је био добар, здрав, само гладан и нестрпљив. — Давно, дадиљо, давно? — журно говораше Кити, седајући на столицу и припремајући се за дојење. — Та дајте ми га брже. Ах, како сте ви досадни, после ћете му везати капицу. Дете се цепаше од жудне дреке. — Не може тако, драга моја, — рече Агафија Михајловна која готово увек присуствоваше у детињој соби. — Треба га лепо наместити. Ау, Ау! — певаше она над њим, не обраћајући пажњу на матер. Дадиља понесе дете матери. Агафија Михајловна иђаше за њим са расплинутим од нежности лицем. — Познаје, познаје. Верујте Богу, Катарина Александровна, познао ме! — надвикиваше Агафија Михајловна дете.